Tačkica traži dete koje ove godine nije bilo dobro. 

Dete koje je trčalo slobodno parkovima, prljalo se, uživalo igrajući se bez prepreka. Dete koje je pevalo kada je srećno i koje je vrištalo kada je imalo potrebu. Tačkica traži dete koje je bilo svoje, izražavalo emocije, volelo, plakalo, bilo besno, radosno, tužno, smejalo se, vrištalo, ponekad imalo tantrume i bacalo se po podu. 

Tražimo dete koje je prosto i jednostavno bilo dete!

Tačkica traži takvo dete jer verujemo da takva deca postaju samopouzdani i svesni odrasli koji stvaraju bolji svet! 

A zašto ga tražimo? 

Zato što želimo da poklonimo jednu Tačkica knjigu. 

Ja sam… je knjiga o potrazi sa sobom, svojim imenom, knjiga o traganju i nalaženju sebe. 

Ne želimo da poklonimo knjigu zato što je neko bio dobar i poslušan. Želimo da poklonimo knjigu i na taj način ispričamo vredniju priču. 

Ja sam Vanja. Mama sam jedne devojčice Saše, dok drugu još uvek šuškam u stomaku i čekam da oboji svojim bojama ovaj svet. Takođe sam i autorka Tačkice, potpuno drugačije personalizovane knjige za decu. U nju sam utkala svoje emocije i razmišljanja o načinu na koji želim da moja deca rastu i čine ovaj svet. 

Jedna od stvari koja je počela da mi smeta kada sam postala mama jeste etiketiranje deteta kao lošeg kroz rečenicu nisi dobar. Dobar/dobra kome? Na koji način dobar? Nisu li deca dobra? Znate li dete koje nije dobro? Trogodišnjaka koji je zloban i iskvaren, koji želi da naudi i učini zlo? To znači ne biti dobar, zar ne? 

A zašto je ovo važno?

Odlučila sam da za Novu godinu poklonim jednu Tačkica knjigu. Znam da svako darivanje putem društvenih mreža izazove pažnju. Razmišljajući o toj pažnji, poželela sam da poklonim podsetnik na to šta možemo da učimo decu tokom novogodišnjih praznika. 

Možemo da im ispričamo priču o deljenju, darovanju, o tome da neko nema. Da možemo da ispričamo priču o porodici, o ljubavi, nežnosti i toplini, ono što ostaje kada sklonimo svetla šoping molova, kupoholičarske manije i trčanja za popustima. 

Zato vas pozivam da podelite ovaj tekst!

Da odete na instagram profil @takcicaknjiga ili naš facebook profil  i da učestvujete u potrazi za detetom koje ove godine nije bilo dobro, ali je bilo svoje. 

Inspirisana temom pitala sam i svoje prijateljice psihološkinje i defektološkinje šta misle. 

Šta misliš o pitanju Deda Mraza postavlja deci da li bio dobar – dobra ove godine? Da li deca treba da dobiju poklone zato što su dobra ili zato što je vreme praznika, darova i davanja? Šta ih učimo očekujući od njih da samo budu dobri?

Zato sto su praznici!

U suprotnom, zamislite kako bi to moglo za decu da izgleda: “Ako mi, deca, vredimo prema sudu značajnih nam odraslih, onda možemo da dobijemo poklone.” Uistinu, ne želimo takvu poruku da im šaljemo,već naprotiv da vrede samim svojim postojanjem!

Zato, deca bi volela da osete da smo im se posvetili i da se radujemo što ih imamo, a da poklonom delimo lepotu praznika i zajedničkog ugođaja u njima.

Jovana Jocić, psiholog

 

Da li si bio dobar/dobra je pitanje koje možemo koristiti samo kako bismo uneli dozu humora u razgovor sa decom i kada deca to doživljavaju na taj način i služi im kao mali podstrek, a u suštini znaju i osećaju da će poklone dobiti zato što su voljena i zato što su okej kao ljudska bića bez obzira kako se ponašaju.

Nova godina je u stvari prilika da ih naučimo o važnosti deljenja, solidarnosti, ljubaznosti i ostvarivanju bliskosti… I onda ih podsećamo tokom cele godine.

Mila Muškinja, konsultantkinja za prava i zaštitu dece

 

Ja inače ne volim pridev dobar, pa tako ni za Novu Godinu. 

Svom sinu kažem: “Ti si inače uvek dobar, samo ponekad pogrešiš ili se ne ponašaš ok. Doduše, to mu je bilo komplikovano da napiše u pismu, pa je obećao da će da bude dobar. Tako je želeo i ja sam to ostavila. 

Deca su svakako sva oko dobijanja poklona u tom uzrastu i to je ok. Priču o davanju svakako dodatno možemo razvijati tako što pričamo i o deci koja nemaju, spremamo paketiće za njih i sl. 

Aleksandra Birta Ilić, psihološkinja