Odličan Poklon Za Krštenje Deteta.

Nekada su kumovi davali ime detetu i za to je postojao razlog. Danas je jako malo ljudi spremno da dozvoli kumovima da pokloni ime za krštenje deteta. A šta ta tradicija u stvari znači? I kako je moguće da ipak darujete ime kao poklon za krštenje deteta? 

Davanje imena detetu je najvažnija stvar nakon rođenja deteta. Razlozi su različiti, ali onaj univerzalni koji se nije promenio kroz vekove i tradicije jeste da dobijanjem imena dete postaje ličnost. Ime donosi posebnu energiju koja dete vodi kroz život i donekle kreira njegov put. Prema nekim verovanjima ime, kao lični znak određuje detetovo mesto u univerzumu i društvu, kao i njegovu dalju sudbinu i život. 

Znate onu situaciju: beba vas u prolazu ili u parku slučajno pogleda i nasmeje vam se. I onda se vi raznežite, oduševite i naravno uzvratite osmeh. Nakon toga neizbežno ide ćaskanje sa mamom, i da nije bebe i njenog osmeha nikada i ne biste započeli konverzaciju, pa je jedina moguća tema je naravno beba. Šta pitate? Postoje dva neizbežna pitanja, mislim da im redosled ide kako je dole navedeno, ali postoji mogućnost odstupanja. 

• Kako se zove? 

• Koliko ima meseci? 

Kada čujemo ime možemo da zaključimo da li su roditelji želeli da budu kreativni, da li su možda tradicionalisti ili su se trudili da budu jedinstveni, ali ne previše neobični. O bebi u stvari ništa i ne zaključimo, osim da je slatka i nasmejana. 

Zašto nam je toliko važno da to pitamo? 

 

Zato što je ime samo naslov priče koja stoji iza njega. A priče je o tome kako su se mama i tata dogovorili ili nisu, kako će beba da se zove. Da li je možda kum poklonio ime za krštenje detetu ili je dete ime dobilo po babi ili dedi? Zašto su se odlučili baš za to ime? A možda i dva imena? Koje drugo ime je bilo u opticaju? Kako bi se beba zvala da je bilo drugog pola? I šta na kraju krajeva ono znači? 

I to je samo početak priče o imenu. 

Ono što dete postane kasnije u životu, nadimke koje će možda da dobije, značaj koji će da stekne svojim imenom nečim što je u životu postiglo, ostvarilo i kreiralo je priča koja se stvara dalje oko imena deteta. A sve počinje tim prvim poklonom u vidu imena, koji daruju roditelji ili ime kao poklon koji dete dobija za kršetnje. 

Nekada je bio običaj da kumovi daju ime detetu, jer se na taj način uspostavlja veza između deteta i viših sila za koje se verovalo da čuvaju dete. To ne čudi, ako se zna da za kuma ili kumu roditelji biraju nekoga ko će da bude uzor detetu, ali i čuvar i učitelj. Time se pretpostavlja da će da bude vrlo prisutan u životu deteta i blizak s njim. Tradicija po kojoj kum ili kuma daju ime detetu se danas u velikoj meri izgubila, ali dok je trajala ona nije predstavljala tek nečiji proizvoljan izbor imena. Vodilo se računa da to ime odgovara osobinama deteta i porodice i da bude u dogovoru sa roditeljima. 

Danas se donekle zadržao običaj da dete pri krštenju dobija još jedno, kršteno ime. Davanje dva imena detetu je povezano sa nekadašnjim običajima po kojima je dete imalo javno ime, ono koje su svi znali i tajno ime koje se čuvalo u krugu porodice i koje je u stvari čuvalo dete od uroka i zlih sila, kako se verovalo. 

Ali postoji i dalje način da kum pokloni ime detetu. Kako? 

Ja sam… knjiga nije pisana sa idejom da se poklanja za neki konkretan povod. Jedina vodilja je bila da ponudi deci drugačiju priču o jedinstvenosti za koju će se vezati i kroz nju usvojiti važne životne lekcije. I pored toga, Ja sam… knjiga je vrlo često počela da se poklanja za krštenje.  To je inspirisalo ovaj tekst posvećen svim kumama i kumovima.  Kumovi u novom vremenu i pravilima ne poklanjaju ime za krštenje deteta, ali mogu da poklone knjigu koja slovo po slovo priča priču o njihovom imenu.